LENJIN

Odlomak iz poeme "GULJAJ POLJE"

Jos zakon ojacao nije.
Sumi zemlja, nepogoda pala.
A sloboda nas prekomerno bije,
i sve nas je redom potrovala.

Rusijo, kraju koji srce snuje!
Dusa se steze od bola, bez glasa.
Vec koliko leta poljem se ne cuje
pevanje pevca i lajanje pasa.

Koliko vec leta sto nas zivot tihi
glagole je mirne izgubio tuzno.
Ko osipom su pasnjaci i polja
jamama kopita izrovani ruzno.
Bucni topot i stenjanje gromko.
Skripe taljige, kola zavitlana.
O, da li spavam ili sanjam zvonko
da nas Pecenezi
stezu sa svih strana?

Ne, nije san, vidim i na javi…
oci mi nisu pospane, nit zure.
Vidim kako, konje pustivsi u galop
odredi za odredom jure.
Kuda ce reci, i gde je rat pravi?
Stepske vojske nema ko da cutnju slavi,
pa ne znam je l’ mesec svetao u licu,
il je izgubio jahac potkovicu.
Sve se izmesalo.
Ne shvatam, pogledaj
zemlju sve do kraja
svetleci ognjem i sabljama razdor
tako strasno razdire, razdvaja …

————–

Rusijo, strasni, cudni zvuk!
U selima breza, visibaba cveta.
Odakle je dosao On i njegov huk,
Buntovnik taj s kojim nemir seta?
Genije surovi. On me vije
i privlaci, al ne izgledom i stasom.
Na konja se, vidim, posadio nije,
ne leti oluji galopom i kasom.

Nije sekao sa ramena glave.
Pesadiju nije gonio niz rov.
Od ubistava voleo je samo —
da na prepelice podje kad u lov.
Za nas je heroj apstraktan postao.
Sa decurlijom On je balavom po zimi
sankao se blago, tiho radovao,
nije nosio kose kao neki fini
pred kojima zene blede, sve u belom.
Izgledao je skromnije i od najskromnijeg,
k’o s posluzavnikom, sa obicnom celom,
on kao sfinga stoji preda mnom,
snebivljiv prost i mio.
Ne shvatam samo kakvom je silom
zemljinu kuglu potreso ko grom.

Zavijaj i sumi!
Nepogodo, svirepije vrti!
I ovaj nesrecan narod tiho umi
od sramote crkvi, tamnica i smrti.
—————–

Bilo je to doba okrutnih godina.
Svi smo se negovali, znajte, na zloj sapi,
dok su na popristu seljackih nevolja
imperatorski cvetali satrapi.
—————–

Monarhija, zlokobni smrad!

Vekovima je trajao pira pijan sat!
Industrijalcima i bankarima tad
prodao je vlast aristokrat.
Narod je stenjao i u strahu tom
zemlja je cekala nekoga da dodje ..
i eto, dosao je On.
————–

Poveo nas je na izvore nove.
Mocna rec je pocela da cveta.
Rekao nam je: da se svrse muke —
uzmite sve u radnicke ruke.
Vasa je sreca vasa i vaseg Sovjeta.
I mi smo posli pod zvizdukom mecave
u pravcu gde se njegov pogled penje.
Posli smo tuda gde je video On
naroda svih oslobodjenje.
——————–

I eto umro je.
Plac je mucan.
Ne slave muze nevolje glas.
Iz bronzana laveza je odan
salut poslednji, u poslednji cas
Njega vise nema.
Vise nema Onoga
sto je spasao nas.
A oni koji su zivi,
a oni koje je ostavio On,
zemlju ovu u poplavi besnoj
treba da zakuju u beton.

Za njih ne vazi:
"Lenjin je umro!"
Njima smrt nije povila celo.
Jos suroviji i namrsteniji
rade oni njegovo delo.

Januar 1924, Moskva

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost JSP Web Hosting services.

BALADA O DVADESET SESTORICI

S ljubavlju — divnom umetniku

G. Jakulovu

Pevaj, pesnice, pesmu
sav.
Cic nebeski je
tako plav.
More isto sumi
pesmu,
sumi vest…
Bilo ih je
26,
26 ih je bilo,
26.
Na vrsti su 207
streljani
u teski cas.
I vecno ce
o tom
da se prica…
dok je tih
humki,
dok je nas.
A tamo za morem
gde magle secu
gusec dan,
pogledaj, iz peska
ustao je
Saumjan.
Kostiju skripa
nad pustinjom,
i uz les
jos 50
poznatih ruku
skida ples.
26 ih je bilo, 26.
S metkom u grudima
il u boku,
govore dok
nije dan:
"Moramo u Baku
da vidimo
kako je
Azerbejdzan.
————–
————–

Noc ko dinju
mesec njise,
moru uz obalu
struje vali,
u takvoj noci,
u takvoj magli
Englezi su ih
postreljali.
Digo se narod
ko orkan.
Komunizam — sloboda,
jarbol jak.
Na Imperiju
ustadose
i proleteri
i seljak.
I dok u Rusiji
za spahije bic
bese nas otac,
drug Ilic,
ovde na istoku,
kao kres
bilo ih je
26.
Svi pamte, naravno, tu
18. godinu,
kad su burzuji
i noc i dan
pucali na
Azerbejdzan.

Udarac komuni
i kraja pad…
Al uzasnija je
bila vest,
cuti
za ovih
26.
Ko topljen vosak,
na voznju,
iz Krasnovodska
vodi put…
nekoga sabljom,
nekoga metkom,
oborise
na pesak
zut.
26 ih je bilo,
26.
Streljani su
u teski cas.
I vecno ce
O tom da se prica…
dok je tih humki,
dok je nas.

Tamo za morem,
gde magle secu
gusec dan,
pogledaj iz peska
ustao je
Saumjan.
Kostiju skripa
nad pustinjom,
i uz les,
jos 50
poznatih ruku
skida ples,
26 ih je bilo,
26.
———–
———–

Bleda noc
nad Bakuom.
26 senki tih.
O njima nas bol
i pesma.
O njima samo
i za njih.

Ne sumi vetar.
Nit je magla.
Cujes, govori
Saumjan.

"Dzaparidze,
slep nisam,
hleb u radnika
nije san.
Nafta ko crna krv
iz zemlje.

Lokomotiva
gvozden hod.
Crvena ustisnuta
nasa zvezda
krasi sve sve vozove,
svaki brod."

Dzaparidze odgovara:
"Vrlo prijatna
vest za nas.
Znaci, radnicka klasa
drzi
u muskim rukama
sav Kavkaz".

Noc ko dinju
mesec njise.
Moru uz obalu
struje vali,
u takvoj noci,
u takvoj magli
Englezi su ih
postreljali.

Digo se narod
ko orkan.
Komunizam — sloboda
jarbol jak.
Na Imperiju
ustadose
i proleteri
i seljak.
I dok u Rusiji
za spahije bic
bese nas otac,
drug Ilic,
ovde na istoku,
kao kres
bilo ih je
26.
—————
—————

Nebo je sve plavlje
i plavlje.
Gasi se dragih senki
glas.
Streljani…
Prema Ahc-kujmu
opet se vracaju
ponad nas.
Pevaj, pesnice, pesmu
sav.
Cic nebeski je
tako plav.
More isto sumi
pesmu,
sumi vest
26 ih je bilo,
26.

Baku, septembra 1924. god.

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost JSP Web Hosting services.

PESMA O VELIKOM POHODU

Oj, vi putnici
i namernici,
bubasvabe, cvrcci
iza peci.
Ne narode,
nego dropljo
potkovana.
Rusijo neocesljana,
Rusijo neumivena.
Pocujte novo predanje,
novo predanje o nasem zivotu.
Predanje o tom
sto je davno bilo
i o onom sto je
tek sad izronilo.
Za tebe sam spevo
Rusijo predanja,
jer sam bio
i istinit i smeo.
Bio sam majstor da slozim
pricu ovu
ne plaseci se da me
po zubima biju.

Ah, u gradu,
u Ipatjevu
bilo je to
za imperatora Petra.
Govorio je
skitnica Dijak:
"Eto kakvog imamo, braco,
cara budalu,
cara budalu — nadnicara.
Car budala — nadnicar
u saku hvata slinu,
gradi Piter—grad
na nemacki nacin.
Jasno je, nema
sta da radi,
hoce Rusiju
sasvim da ponemci.
Bradu i brkove
knezevima brije.
Kako da ne places
onda nad Rusijom?
Kako da ne tuzis
onda nad sudbinom?
Sve neposlusne
on toljagom bije."
Cuo reci te
mladi strelac.
I za kruti noz buntovnika hvata.
"Idi, gmizi,
ne grci se, brate,
odvescu te pravo
ja u Piter—grad,
dovescu te caru.
Kaj se, pasji sine!
Sto si bunio narod,
kaj se, pasji sine!"

Po tverskoj jamskoj
pod lukom
sa zvoncicima
putuje Dijak bedni.
I bas u podne
cetvrtoga dana
doputova Dijak
kod cara u dvor.
S visokih stepenica
tu car izlazi,
toljagom mahnu
i pozove strelca.
"Kazuj mi, strelce,
zasto si doso?
Jesi li iz Moskve
glasonosa tajni?"
"Nisam glasonosa,
nit mi je Moskva rod.
Samo sam sluga verni
i doveo sam ti
buntovna Dijaka.
Nikad ga u zivotu
bokovi ne zabolese.
Pred postenim svetom,
u krcmi je pred svima
grdio, care,
tvoj visoki rod."

"Pa — rece Petar tad —
— izlazi napolje, vasko!"
A Dijaku se kosa
podize ko raz.
Petar onda s pleca
spusti saku…
i Dijak zauvek
podize opanke.
Bilo u Petra dvoriste,
u dvoristu kolac
i na kolcu — lika.

Braco, pocetak
samo je to.
Oh, nas car je surov
nas Aleksejic Petar.
Vedro piva ispije
sve do duska on.
A kad pusi — ide
dim na tri hvata.
Haljine je skrojio
u Svapskoj car nas,
Aleksejic Petar.
"Dragi Leforte,
blize mi pridji,
divan si ti majstor
u Amsterdamu bio.
Ko segrt ti je sluzio
ruski car.
On je ucio tamo
kako se sekira drzi.
Majstore, putuj opet
ti za Amsterdam.
Od Petra svima
predaj pozdrav
i reci da je sada
u strasnoj brizi on.
U strasnoj brizi sam ja
za Rusiju rodnu …
Bojim se smrti,
a smrt ce skoro doci,
a i ziveti ne volim.
Ko ce cuvati onda< br>Piter — grad?
Usred magla ovih
i lanaca mocvara
sanjam o narodu rodnom
koji je poginuo.
Cujem, glas mi
po nocima zvoni
da je na njihove kosti
granit lego tvrd.
Zato sada
opkoljavajuci grad
u stroj paradni
ustaju mrtvi.
I vicu oni,
a od toga krika
svetla se gase:
"Mi smo svemu carevi!
Pasces nam u ruke, Petre,
pokusaj samo da umres.
Oderacemo ti
cubu junacku,
jer si bio
pasji sin ti.
Gledao si kroz prste plemstvu
s ministrima
i na krvi si za njih
sagradio grad.
I neka zna zato
svaki dom.
Mi cemo doci jos,
mi cemo doci, doci,
ovo je nas grad
zato tu i moze
da zivi narod
radni samo."
Umukno je nas car
Aleksejic Petar.
S njega hladnog znoja
tri potoka teku.

"Pocujte, pocujte.
Vi ste, naravno,
narod dobar —
i kad vas mecava krije
i sitan sneg.
Jednom recju,
vi ste divni
i zar mi necete
casu brage dati?
Treba to da pesma ne utihne
jer grlo mi je suvo.
Jezik, coveka,
nije kao pticji,
divni ste, vi ljudi
nasli obicaj."

I topovi udaraju
i zvona placu.
Sta to znaci
znam, shvatate vi.
Mnogo je bilo ruza,
mnogo je bilo maka,
sahranili su Petra
uz tezak plac.
I da li zato
sto je bilo tamo
olosa dosta,
ko je zaista plako,
ko je slinio samo?
Tek od tog dana
pa za godina dvesta
carevima — budalama
broja nema.
I svih dvesta leta
cula se podzemna
strasna grmljavina:
"Mi cemo doci, doci.
Uzecemo muku svoju.
Uhvaticemo plemice
i za njihove cele
na lampe ih
povesati."

Posle dvesta leta,
u sneznom oktobru
zatresla se Neva.
Gomila se digla.
Ujutru ustao narod:
Na stubovima visi
olos - plemstvo.
Ah, divan je narod!
Ah, to je Piter - grad!
Ali zasto tamo
topovi biju i grme?
Biju za gradom,
biju preko mora.
Kako hoces bas,
moja duso, shvati.
Mnogo se tih dana
poslova svrsilo.
I opevacu ih
kako ih i ja znam.

Junacko srce,
raduj se ti.
Nasa je vlast sada,
Sovjetska vlast.
Oficircica,
golupcica
juce je tako
udesila Ce-Ka
……………..
i zavikala je jabucica
mladoga mornara:
"Jos te kako
natrljacemo vam nos!"

A za Javorom,
pod Ukrajinom,
vest zalosnu
muzici su culi.
Vlast Sovjetska
vrlo im se svidja.
Ali ide vojska
na obracun s njom.
A te vojske krvno
muzike mrze.
I Vrangel je tu,
i Denjikin.
A u pomoci
ko kurjake ljute
odrede salje
Kolcak iz Sibira,
Kolcak admiral.

Ah, ribice moje,
koscice sitne,
vi deco seljacka,
decacici.
Pokoriti te ne mogu
ni golotinjom,
ni klanjem,
posli ste goli
s partizanima vi.
Crvene armije u polju
svetle bajoneti.
Otac sa sincicem
tu se moze sresti.
Ta se vojska bije
za sudbinu istu —
da ima zemlju
da do smrti ore,
da raz sumi
i da ovas zvoni,
da svako kolac
sa pirokom jede.

Pa kako mrznju tu
da ne izneses.
Sad pevaju na Donu,
ali ne po naski:
"Pored pristanista ladja ide.
Komunistima cemo
mi hraniti ribu".
A kod nas pevaju za njih:
"Kud se kotrljas?
U Ce-Ku ces stici —
i vise nikad
vratiti se neces."
Iz jedne nevolje
tri citave rastu —
odjednom nad Piterom
nov se zacu bruj.
I ne shvata niko
od kuda taj bruj:
"Ti ne smes da dremas,
narode radni,
jer Judenica vojska
pod Piterom stoji."
Sta da radimo,
Sta da radimo mi?
I odovud biju,
i odonud pale.
Oh, ti narode bedni,
oh, ti Piter-grade!
………………..

Kisa je lila tada
mnogo, bez prestanka.
Ozime useve
iz korena je izbila
i godine te
ne zasume raz.
To zivot nije bio
vec u dzigericu noz.
………………..

Kisa lije, lije
a ti trpi, trpi.
Komunaru, ne spavaj
u koznom kaputu.
A za plavim Donom
kod stanice kozacke
ko kukavica place
ljuti vuk.
I kozacima uz reku
Kornjilov govori:
"Ugositite crvenim
kartecom partizane.
S Crvenom armijom
obracunace se
Denjikin, znam ja.
Od Dunava do Dona
Rastegla se koplja."
……………….

Duni jace i krepkije
Vetre plavi i studeni.
S nama je hrabri Vorosilov
i Budjoni smeli.
Ako pritiskuju jace,
Silnije vices.
A muziku je vazno
da ne gaze raz.
Kad je posla preko nje
vojska Denjikina —
na stotine vrsta
ponikla je ona.
Nad nevoljom tom
u stabu belih rzu.
Dovode seljakovu stoku
i sa votkom zderu.
Guzvaju seoske zene,
devojke pipaju grubo.
"Tako vam i treba,
vi prljavorukci.
Ti si, seljace, nitkov!
Bestija i olos!
Za plemicka imanja
ima da nam platis.
Platices i za to
sto si ih vesao.
Eh, u lance sve njih,
da im pamti majka."

Oh, ti plavi jorgovane
i ogrado siva.
U rodnoj zemlji niko
nece da zivi.
Opustese vrtovi,
napustene su kolibe,
livade navodnjene
pokosene nisu.
Pogazen je ovas,
polegla je raz —
gde ces sad, seljace,
utociste naci?

No vise od svega
uznemireni su oni
koji ne spavaju
u kaputima koznim
koji su za bedni narod
poginuti radi,
koji nece dati
slobodni Piter-grad

Tamo pod Ljigovom
strasni boj se bije.
Bez svetla ne spava
Piter zalosni.
Jos jedan tren
neprijatelj ce slomiti sve
i zbogom snovi
gradovi i sela.
Sa uznemirenih lica
struje znoj i krv.
Biju i biju ljude
u kaputima koznim,
a po podu tela
ko snopovi leze.
Konji u strahu rzu,
konji u strahu topcu,
no nas je pritisak
sve jaci i jaci.
Biju se osam dana,
biju se devet dana.
Al nije izdrzao
neprijatelj desetog dana.
Poceo je strugati
po zbunovima u jarak.
Nasi ih udaraju!…
Topovi biju, pale …
Ah, slavni su to ljudi!
Ah, i Piter-grad!
A za Belgradom,
oko Harkova
muzickom je krvlju
zemlja poskropljena.
U Moskvu bezi
bedni narod bos.
I od jauka i rike
drhti sva zemlja.
Jedni traze hleba,
drugi milost mole,
pa kako mrznja
tu da se ne javi?
Sastale se
nemirne glave
oko Guljaj Polja.
Pa zabole Denjikina
stomak od njine vatre
jer stadose paliti,
jer stadose zeci.

Ah, ti pesmo!
Pesmo!
Ima li na svetu
ista cudesnije?
Pevo te uz gusle,
il uz harmoniku,
momci, zar necete
ni casicu dati.
Ah, jabucice,
divne boje.
Biju Denjikina,
biju Kornjilova.
Cveticu moj,
cveticu maka.
Ti sto brze admirale
odbacuj.

Tamo za stepom
tutnjava se cuje,
tamo za stepom
grmi grmljavina.
Svi u boju brane
svoj ocinski dom.
Ne zna se broja
koznim kaputima.
Tamo na Donecu —
u Petrogradu
ocito je da ima
mnogo boje te.
U belom stabu vapaji,
u belom stabu stenjanja:
opkoljava ih nasa
vojska
sa svih strana.
U belom stabu krik,
u belom stabu groznica,
a zlatna zora
kao pozar stoji.
I svetla gore
po krcmama svim.
Sutra se mnogi
vec nece sastati.
I svi pevaju o caru
i o Rusiji Svetoj,
milujuc devojcure,
zaboravljaju tugu.

U crvenom stabu je frktanje.
U crvenom stabu je smrad,
smrde obojci
cizama vojnickih.
Sutra, cim zarudi
opet ce u boj.
Spavaj, nevaljalce
spavaj, mili moj!
Neka vas zlatom
svetlost zore skropi,
u kaputu koznom
komunar ne spava.
U zoru, u zoru,
u vrtlogu kise
zvizdukom kursuma
docekasmo dan.
Podizuci uvis,
kao tugu, oci
u koznom kaputu
rece komunar:
"Braco, ako nas
savladaju ovde,
svetio oktobarsko
utrnuce za uvek.
Pokrice nas kamdzija,
pokrice nas bic,
i u bedi ce nam kapati
tada ceo vek."
S gorkim gnevom ruku,
otrvsi suzu,
komandir nas
s recima tim,
izuo je cizme,
gromko zakasljao.
"Evo — rece —
u domu ti nemas cizama,
pa ih zeni daj."

U zoru, u zoru,
u vrtlogu kise
zvizdukom kursuma
susili smo dan.
Oh, ti, jabucice,
boje razne
……………

Ulazi kursum u grudi
kao pcelin zalac.
Napred je bezao
tada odred nas.
Za dolinom je jezero
a za jezerom dolina.
Nos je u zemlju
zario komunar!
Mi napred, napred!
Neprijatelj natrag, natrag!
Mrtvaci neka tako
na kisi leze.
S ustima nemim
spavajte hrabri,
kasnije cemo doci
da sahranimo sve vas.
Eto i svrsi se boj,
mase crveni barjak.
Ne zaleci pete,
neprijatelj bezi.
Zacudjen mnogo,
sto je ostao citav
cuteci obuva cizme
komandir nas.
I rece: "Zeni
cizme ne trebaju
iznosicu ih rado
sada i ja sam."

Eto i svrsi se boj,
ko je ziv raduje se!
Ah, slobodni narode!
Ah, ti Piter-grad!
Od ponoci
do jutra plava
nad tvojom Nevom
luta Petrova senka.
Luta Petrova senka
i strasno se mrsti
na boju purpurnu
u ulicama nasim.
U obale voda bije,
pena joj pokrivena injem …
Ladje plove
kao u Indiji…

Jun 1924, Lenjingrad

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost Java Web Hosting services.

4

Po oblacima hodam ko po njivi.
Nadole mi visi glava.
Slusam svetila tankokljunih zvizduk
i pljeskanje pljuska plava.
U zatonima se plavim ogledam
i jezeru dalekih zora.
Vidim tebe, Inonijo,
sa zlatnim kapama gora.
Vidim tvoje kolibe i njive,
a na doksatu stara mati
prstima eno pokusava
zapada svetlost da uhvati.
Prignjecice ga kod prozorcica,
uhvatiti na grbi nize,
a sunasce kao macka
klupko vuce sebi blize.
I tiho uz recice sapat
pribrezne jeke u dolini
ko kapi svece nevidljive
kaplje pesma u tisini:

"Slava vo visnjih bogu
i mir nek zemlju slavi.
Oblake je probo
mesec s rogom plavim.
Gusana izveo je neko
iz jaja zvezde sjajne
da prokljuje svetlog Isusa
sve tragove i tajne.
Neko s novom verom
bez krsta i muka
navukao je dugu
nebom ko prut luka.
Raduj se, Sione
svoje svetlo proli.
Nazreo se Nazaret
nebosklonu novi.
Novi na kobili
svetu spas dolazi.
Istina je — u nama,
a vera — u snazi."

Januara 1918, Petrograd

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost Java Web Hosting services.

3

Govorim i tebi, Ameriko.
Polovino zemlje, kazem radje —
plasi se po morima bezverja
da pustas gvozdene ladje.
Ne okivaj gvozdenom dugom
njive i granitom reke mnoge.
Zivot ce probusiti covek
samo vodom slobodne Ladoge.
U pustos, tavanicu neba
ne prikucavaj rukama mekim:
neces sagraditi sesiricima gvozdenim
sijanje zvezda dalekih.
Neces zaliti ognjeni kvasac
celicne rude dok tope.
Ja novoga vaznesenja
ostavljam po zemlji stope.
Za oblake obesiv se petama
prokopitacu oblake ko los
i tockovima cu mesec i sunce
nataci na zemljinu os.
Zicanim svetlostima tvojim,
molepstvija ne poj, ne ori.
Neces osvetliti dolazak onog
sto bezi ko ovca po gori.
U tebi ce se naci jos strelac.
Pustice mu u grudi strelu.
Krv topla briznuce u maglu
ko plamen niz vunu belu.
Ko zvezde zlatna kopita
bacice izbrazdavsi mrak
i usitnice iglama nad carapom
opet dazd crn i jak.
Tockovima sunca i meseca
zagrmecu kao grom silom.
I ko pozar razbacacu kose
i lice cu zaklati krilom.
Za usi cu stresti gore
i izvuci kovilje lako.
Sve ograde i plotove tvoje
ko prasinu skinucu sakom.

I bice poorana plugom
tvojih njiva brazda svaka
i proletece nad zemljom tvojom
zetva ko zlatna svraka.
Izvuci ce ko motke zlatne
sunce na doline ona.
I ziteljima ce baciti
krila klasatih zvona.
Izrasce borovi novi
u poljima tvojim sa dlana,
a proleca ko veverice
skakace po granju dana.
Probrusivsi sve pregrade strme,
reke ce se pojaviti plave.
Zora ispustajuc kapke lovice
zvezdane ribe prave.
Ispljusnuce usta gromove
i kazem ti — doci ce vreme
da klasovi zita tvojih
probodu plavo teme.
Nad svetom s nevidljivih stuba
u poljima tako svetao
kukuriknuvsi iz meseceva srca
izletece dobri petao.

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost JSP Web Hosting services.

2

Lavez zvona nad Rusijom.
To placu zidovi Kremlja.
Danas se na vrhove zvezdane
natice draga zemlja!
Protegnuv se do grada nevidljivog,
pregriscu pokrov mlecni.
Od kezenja zuba mojih
ostace bez brade Vecni.
Uhvaticu ga za belu grivu
i reci mu rec jasnu,
ucinicu te, Gospode, drukcijim
da vidis mi livadu krasnu.

Proklinjem disanje Kiteza
i sve gde mu polja sumore.
Ja zelim da na bezdanom istezalu
podignem sebi dvore.
Jezikom cu mucenike i svece
izlizati s ikona sivih.
Obecavam grad Inoniju,
gde zivi bozanstvo zivih.
Stigo je Indikoplov novi.
Moskovijo, ridaj puno.
Sve molitve u caslovcu tvom
prokljuvacu recitim kljunom.
Tvoj narod cu odvesti od Nade.
Dacu mu veru i moc
da s plugom u zore rane
sa suncem ore noc.
Da polje njegovo slovesno
kosnica rod rodi jak
i da zrna pod krovom nebeskim
ko pcele pozlate mrak.

Proklinjem te, Radonjeze.
Tragove i stope hodom!
Naslage si zlatnoga ognja
isitnio crkvenom vodom.
Copor oblaka tvojih
sto kao vuci laju
bas je ko copor pravi,
koji sve zove i koji je spreman
ocnjake svud da zaglavi.
I tvoje sunce kandzama ostrini
u dusi se kao noz javi.
Na rekama vavilonskim plakasmo.
Kvasio nas dazd i nedace
vicem glasom volovskim
kao da oluja dune,
skinuvsi Hristu gace;
perite ruke i kose
iz besike druge lune.
Poginucete svi — kazem.
Ugusice vas vere mahovina prava.
Nad nasom je okukom drukciji bog
ko nevidljiva oteko krava.
I uzalud se u pecine sele
oni koji su za rikanje uski —
svejedno — on ce se oteliti drugim
suncem na krov nas ruski.
Svejedno, on ce telenjem spaliti
ko cekic obale reke obilate
i rasklimatace vrenje svetsko
rogove njegove zlatne.
I novi ce sici Olimp,
nacrtace njegov novi lik sred sveta.
Kazem vam — sad cu iskapiti vazduh
i isplaziti jezik kao kometa.
Raskoracicu noge do Egipta.
Raskovacu od vas potkova muku
i, znajte, za oba snazna pola
zakacicu se klestima od ruku.
Prignjecicu kolenima ekvator
i s olujom i vihorom sred placa
napola cu nasu majku zemlju
razlomiti ko komad kolaca.
U provaliju bezdnom osenjenu,
da sav svet zacuje taj tresak,
svoju cu glavu sa kosom zvezdanom
ubaciti kao suncev blesak.
I cetiri sunca iz oblaka
kao burad s planine po kraju
rasuvsi zlatne obruce pasce
da svetove tesko zaljuljaju.

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost JSP Web Hosting services.

INONIJA

Proroku Jeremiji

Necu se prepasti pogibije,
ni koplja, ni strela, ni noza.
Tako govori po Bibliji
prorok Jesenjin Serjoza.
"Vreme je doslo moje,
bez straha zvuk bica cujem.
Telo, Hristovo telo
ja iz usta pljujem.
Kroz muke njegove i krst
spasenje nek me ne svlada.
Nasao sam nauku koja
vecnost zvezda probada.
Gde smrt nad istinom ne igra
ugledah dolazak i hod.
Ko ovcu od vune pogane
ostrici cu nebeski svod.
Ruke cu podici ka mesecu.
Pregriscu ga ko orahe sveg.
Necu bez stepenica nebo,
necu da pada sneg.
Necu zore lice jezerima
da se mrgodi besno.
Ja sam sneo ko kokoska
jaje zlatno, slovesno.
Ja cu danas rukom vestom
svet okrenuti ko sila.
Ko vejavica olujna s pleca
osmora mi se rascvala krila.

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost Java Web Hosting services.

5

O, surovi, grozni dani ovi!
Ko ce sve to i da opisuje!
Zar ne cuse i dvorski svodovi
kako vojnik gnusno majku psuje?
Eh, smelosti!
Cvet — u daljnjem viru!
Zar se zalud gejacki gad ote,
da dvoristem grmi na klaviru
svim kravama tambovske fokstrote.
Za zob, krompir, i za hranu mnogu,
uzimo je seljak gramofon, —
balavec cigare kozju nogu,
slusao je tango tamo on.
Grcec novac zaradjeni stari,
psujuc porez, sve sto se namece,
do ludila on misli o stvari
koja izmedju nogu se okrece.

A vreme je —
bujno odmicalo …
Bez srece je bivo tezak gnevni.
U flasama ne istrule malo
"Kerenki" i para svakodnevni.
Gegula! Hranilac! Nase lane!
Zemlje, stoke, gazda ponositi,
za dve "katarinke" izguzvane
i da ga premlatis dao bi ti.

Dosta!
Nasto smeh, reci, i zvona!
Al’ ni plakat opet duzni nismo!
Danas mi je o sudbini Prona
vodenicar uputio pismo:

"Serguha moj! O, oci jedine!
Zdravo, duso, i sad ko i prije!
Vec sesta ce godina da mine
a Krjusa te opet vidla nije.
Obraduj me!
De, tako ti boga!
Dopadni nam, cim prolece prodje!
Ovde ima premnogo novoga,
al’ u pismu — nezgodno mu dodje!
Narod je sad miran, a i ceste,
stisala se bura, nigde zvona.
Javljam ti da godine dvaeste
streljase i Oglobljina Prona.

"Zemljo…
Jece tvoja cuda glupa.
Verovao il’ ne — um da stane —
Kad Denjikin stade da nastupa,
jedanput na Krjusane napane.
Tad i poce sala, komesanje,
ali takvo, da umres od jeze.
Uz psovanje, skrgut i smejanje
poce sablja kozacka da veze.
Eto, tad su i zacnuli Prona,
Labuca se u slamu uvuko
i izidje
cim ode kolona,
cim se odred kozacki povuko.
Sada pijan i u beloj peni,
neumorno prica, gladec bradu:
— Trebalo bi i orden crveni
za tu moju hrabrost da mi dadu!…
Oblaci su sasvim prosli crni…
Mada ne zivimo — ko u loju,
ipak dodji, golube, navrni,
da olaksas ti sudbinu moju …"

***

Opet na putu —
kroz dalji tmure.
Julsku noc je sumrak dotako.
Skripe promuklo ceze i jure,
kao nekada — isto onako.
Prilicno dobar put, ja pratim
tiho tutnjanje, uz miris jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.

Promicu crkve, vir zasvetluca,
krajevi sela i plot poneki.
I srce opet, ko nekad kuca,
ko sto je kucalo dana daleki’.

Opet na mlinu …
Jelova suma
zasuta svicima usred tmine.
Moj mlinar, ko nekad, da sidje s uma,
ne moze stari ni da zine.
— Mili moj! Serguha! Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog, starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
Sergunj! Moj zlatni! Oci jedine!

……………….

Ostario si vec i sam …
Imam za tebe jedan dar, sine,
i evo, odmah cu da ti dam.
— Kakav dar?
— Ne…
Pismo je doslo.
Ne zuri, sokole, pricekaj!… Da!
Dva meseca je gotovo proslo
kako ga s poste donesoh ja.

Otvaram… citam … Dabome, zna se!
Ko moze drugi! Rukopis kriv …
I nemarno on vijuga se …
I zig londonski nekako siv …

"Zivi ste? Bas sam od srca rada…
Ziva sam, ko vi, al’ dusa jeci.
Tako se cesto ja secam sada
baste, vratnica i vasih reci.
Ja sam od vas … vrlo daleko …
Rusiju sada april oblece.
I plavicasta koprena meko
pokriva breze, jele i cvece.

I sad, dok ja u svakom slovu,
izlivam svoju tugu i muke,
Vi i mlinar ste, mozda, u lovu,
vrebate tetrebe il’ neke sljuke.
Do pristanista cesto odlazim
i, uz radost il’ strah pakleni,
medj parobrodima katkad opazim,
i gledam sovjetski barjak crveni.
Tamo su cvrsto sad gnezdo svili.
Moj put je jasan, put moj znani…
Ali vi ste mi ko nekad mili,
ko otadzbina, i majski dani…"

…………….

Pismo, ko pismo.
Zalud, neimarski.
Nikad ne bih piso ja pisma ta.
Ko nekad ogrnut u plast ovcarski,
k staji za seno koracam ja.
Idem kroz bujnu bastu siroku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
pognuta ograda, sav dugi red …
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni’
imao sesnaest godina, pre …
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nezno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli!…
Nikad da mine ta slika i glas.
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su, bogme,
voleli i nas.

Januara 1925, Batum

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost Java Web Hosting services.

4

Provedoh celo leto u lovu.
Ime i lik joj izbrisa bruka.
Uvredu moju
staru i novu
oplaka u ritu tuzilja-sljuka.

O, zemljo nasa sirota, slatka,
u doba cveta, soka i moci,
i leta su ti nekako kratka,
ko tople majske proletnje noci.
Zora hladnija, crvenija biva.
Oblak se spusta nekako nisko.
U okolnom lugu cuje se ziva
pesma senica — pevanje blisko.

Moj mlinar od smeha prosto penusa,
neka ga radost golica, kolje.
— Na zeceve cemo sada, Sergusa,
pa da pucamo do mile volje!
Rad sam i lovu
kada se nema
cim da rastera came ton.
Veceras nekako, dok sve drema,
k meni, ko mesec, upade Pron.
— Nek je sa srecom,
druze po lovu!
Doso je davno cekani cas!
Cestitam ti i vladu novu!
Sve cemo sad — bup i tras!
Bez otkupa i bez nameti
bicemo zemlje gospodar slavni.
U Rusiji su sad Saveti
i Lenjin je — komesar glavni.
Druze!
Divota, sve se okrece!
Pocetak dobar bas je to bio.
Zamalo nisam umro od srece.
Moj brat se u gace umokrio.
Eh, babu li ti uz tarabu!
Pogledaj, golube, veselije!
Ja cu komunu kroz kasabu
prvi da krenem, sto skorije.

Pron je Labucu, brata imao,
ko peti tocak, seljak ocajni:
pred teskocama uvek je znao
da se pohvali, kukavac krajni.
Vidli ste takve junake vajne.
Na brbljanje ih sudba osudi.
Njemu su i dve bele kolajne
iz rata japanskog krasile grudi.
Muklo i glasa nekako pjana,
na pragu krcme nado bi dreknu:
— Slavnom junaku sa Laojana
pozajmite paricu neku …
A posle, mrtav pjan bi uz buru,
i uzbudljivo, u ognju pravom,
o predatome Portarturu
slinio susedu svom nad glavom.
— Prijane! Peca! —
uz tugu kletu
drao se —
Tesko mi… Ko pijan!… Ja?
Hrabrost moju na ovom svetu
samo Laojan jedini zna.

Takvi se vide, i u sve pletu.
Bez zuljeva im zivot je bio.
I eto, on je bas u Sovjetu,
a medalje je u sanduk skrio.
Al’ ipak ista vazna drzanja,
ko neki sedi veteran,
pominjao je kraj cokanja
cesto Nercinsk i Turuhan:
— Da, bese muka!
Al’ mi — sve dalje!
Strah nas ipak ne moga da spreci, …

…………

I medalje, medalje, medalje
u svakoj su zvonile mu reci.
On je Prona jeo, kao crvi,
Pron mu majku psovo, nista manje.
Pa ipak je on otisao prvi
da Snjeginim popise imanje.

Otmicu brzina prati zjelo:
— Daj! Posle sud, pa kako mu drago!
Ceo majur dognase u selo,
gazdarice cak, i njino blago.

A mlinar …
Moj stari vodenicar!
Gazdarice uze k sebi, kud bi:
Natero me prosto, dokolicar,
da po tudjoj i ja brljam sudbi.
Opet proslost dohrlila pusta …
Tad sam svu noc gledao sustalo
njena divna, uzbudljiva usta,
i od briga — iskrivljena malo.

Pamtim — tiho ona se je klela:
— Oprostite … Ne imadoh prava …
Ja sam muza bezumno volela.
Cim se setim … zaboli me glava …
Uvredih vas —
uvreda slucajna…
Naglim sudom smatram gresku ovu …
Tu je bila i zalosna tajna,
koju strascu prestupnickom zovu.
Do jeseni,
da, sa mnom bi bili,
i znala bi’ ja za srecu nasu…
Posle bi me prosto ostavili,
kao neku ispijenu flasu.
I susrete … i ljubavnu hajku…
Morala sam sve da zanemarim …
Nisam htela da uvredim majku
s njenim strogim pogledima starim.

Al’ ja tada okretoh na drugo,
gledajuc je okom ustreptalo.
Ukoceno njeno telo dugo
unazad se malo zaljuljalo.
— Je l’te, Ana,
da li vam je zalno,
sto se kuca vasa razorila?
Al’ nekako cudno i pecalno
svoj je pogled ona oborila.

………….

Gle…
Vec svice? belina je veca!
Sjaj, ko zar je na snegu, i glogu…
Mene sve to na nesto podseca…
Ali nasta?…
Pojmiti ne mogu…
Ah!… Da…
To je u detinjstvu bilo …
Druga zora … Ne jesenja, kleta…
Sedeli smo uz vratnica krilo …
Imali smo po sesnaest leta…
Zatim, kad me nezno, delikatno,
pogledala, dok joj ruke streme,
rece toboz nekako nehatno:
— E, pa dobro…
Hajd’mo, vec je vreme …

……………..

A uvece — odvede ih staza.
Kuda?
Ne znam kuda — o, da bruke!
Kroz ravnicu punu putokaza,
put ces naci bez ikakve muke.

Dogadjaje tadanje ne pamtiim,
nit Pron kako zavrsi poslove.
Brzo se tad u Petrograd vratim
da razbijem i tugu i snove.

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost JSP Web Hosting services.

3

Na sedeljkama je svak prepricavo,
tu se vecalo uz sapat cesti.
I ja sam od moje bake doznavo
u izobilju sve te vesti.

Jedanput kad se vratih iz lova,
legoh — na divan u mojoj sobi.
Oblak — provodnik vlage s ritova,
do kostiju me nekako probi.
Tresla me groznica, ko voda kladu,
cas vatra, jeza, od jutra rana.
I ja sam u tom kletom napadu
lezao oko cetiri dana.
Moj mlinar, s uma sidje, zacelo.
Ode,
doveze nekog, sustalo…
Vido sam samo belo odelo
i necji nosic priprcast malo.
A posle, kad mi odlaknu tako,
i drhtavica kada mi presta,
uvece, petog dana, nekako,
i moj nazeb, kao da nesta.
Ustadoh.
I cim sam na pod stao
drhtavom nogoni, obli me znoj —
zacuh i glas, radostan kao:
— O!
Dobro vece, dragi moj!
Davno vas ne videh … Iju, srama!..
Sad od deteta — doso je dan,
ja sam postala otmena dama,
a vi — pesnik, cuven i znan.

………

Sednimo.
Prodje l’ groznica? … Sjajno!..
Niste ko pre. Mladost — izmakla.
A ja sam i uzdahnula tajno
kad sam se rukom do vas dotakla.
Da…
Nikad ljudi — proslost da vrate.
U ponor teku dani opojni.
Nekad sam volela citave sate
da sedim s vama kraj vrata dvojni’.
Zaj’dno sanjasmo o slavi mali…
Vi postigoste taj cilj uz rad,
da moja dusa sve to batali
naterao je … oficir mlad…

***

Slusao sam je, u casu lednom,
i silom gledo viti stas dugi.
Zamalo ne rekoh:
Ucuti, jednom!
Nadjimo neki razgovor drugi.

Al’ ne znam zasto, tek joj odvratim
u nevreme, zbunjeno, blago.
— Da… Da…
Secam se tek sad, pamtim.
Sedite, sedite.
Bas mi je drago.
Procitacu vam poluglasno
o Rusiji
kafanskoj
stih istinski…
Obradjeno je tecno i jasno,
motiv — ciganski, sevdalijski.
— Sergej!
Vi niste dobri… Bez sale,
krivo mi je,
i zalim ja,
jer za vase pjane skandale
cela zemlja gotovo zna.
Recite:
Otkud u vas ta mana?
— Ne znam.
— Pa ko ce onda to znati?
— Zacelo, u jesen, mokrih dana,
rodila me je moja mati.
— Saljivcina ste …
— Ona pa nije …
— Volite l’ nekog?
— Ne, ne, Ano …
— E, pa onda je jos cudnije
sto propadate tako rano:
Pred vama put se pruza zivo …

Tustila se daljine sen…
Ne znam, zasto sam dodirivo
i rukavice i sal njen.

…………………

Smejo se mesec, ko klovn, sred pruca.
Iako dusa osta bez cveta,
cudno bio sam pun nadahnuca,
kao da imam sesnaest leta.
Rastanak u zoru bi nam uz setu,
sa zagonetnim okom, rukama…

Ima necega lepog u letu,
a s letom neceg lepog u nama.

***

Moj mlinar …
Eh, mlinar!… Nema vajde,
da izludim prosto bi hteo.
Udesio je opet gajde,
i ko postar se razleteo.
I danas je s ceduljom bio,
ko da je zaljubljen neko, il’ on:
"Dodjite,
Vi ste mi prijatelj mio. S pozdravom —
Vas Oglobljin Pron."
Idem,
Krjusa se priblizuje.
Vidim pred kucom Pronov stas:
on pijan oca i majku psuje
sirotom svetu na sav glas.
— Ej, ti, fukaro!
Pocuj i znaj!
Svi k Snjeginoj…
Bup, sto pre!
Imanje svoje ti nama daj
bez ikakve naknade, bre! —
I kad me opazi predupredjen,
poce da spusta svoj lavez pseci,
i rece, iskreno uvredjen:
— Jos bi seljake trebalo peci.

— Sta cu ti, Prosa? — otpoceh meko.
— Ni da oremo, ni da sporimo.
Odmah cu naci i konjce neko
pa zaj’dno… k Snjeginoj…
da zamolimo…

I spremise nam drkelu neku.
Koza i kosti — usta — izdisu —
takve uz pride daju coveku
da ih se samo kurtalisu.
Kaskali smo u case duge,
put nas zasmevo, zadavo brige,
na uzbrdici, uz sve jaruge,
sami smo, bogme, vukli taljige.

Stigosmo.
Kuca na sprat — divota,
doduse malo nagnuta spreda.
Dopirao je s pletena plota
uzbudljiv miris jasmina bleda.
Sidjosmo.
Dodjosmo vec pred terasu
i, tresuc prasinu s ramena siva,
o necijem poslednjem casu
cujemo odozgo pricanja ziva:
— Plakala — ne plakala — ic ne pomaze …
On je sad les … Eh, moj pticu!…
Neko u vrata lupa! Sta l’ traze? …
Napuderisi se…
Otvoricu…

Debela tuzna dama dize
tesku polugu sto vrata preci,
I moj ti Pron odjednom stize
pa tras o zemlji, bez jedne reci.
— Da nam das!…
ponovi tiho bez glume. —
Htela bi da ti ljubimo noge!
Ispade ko da ic ne razume,
bajagi brige je spopale mnoge.
Zatim kad dodje red na me, danu,
i procedi
uz pogled zesci:
— A vi, zacelo, trazite Anu?
Pricekajte…
Odmah cu reci…

Sad jasno vidim te dane kako
u sudbonosnom tekli su redu.
Al’ meni nimalo ne bese lako
da vidim njeno lice i bedu.
Ja sam shvatio —
jadi se zbili,
htedoh pomoci u muku strogom.
— Borja je mrtav … Borju ubili…
Ostavite me!
Idite zbogom!
Kukavica ste i bednik, nego!
On — umro …
A ti — izvuce se …

Ne, to je bilo preko jego.
Svak nije rodjen da podnese.
Ko osamaren, uz takvu bruku,
odvratih Pronu, dok hvata grc me:
— Imaju danas veliku muku…
Hajdemo, Prone, do neke krcme …

Note: If you are looking for good and high quality web space to host and run your java application check Lunarwebhost JSP Web Hosting services.